Reč investitora: Nije lako opstati na tržištu kada pošteno radiš

 

Kompanija Beobest d.o.o, pod istim nazivom postoji od 1992 godine, što znači, već 25 godina. Bavi se trgovinom, proizvodnjom boja i lakova, razradom investicionih projekata. Kao i projektovanjem za sopstvene potrebe, izgradnjom sopstvenih nekretnina i stanova za prodaju, prodajom sopstvenih stanova, konsaltingom…

Sa kojim problemima su se vlasnice kompanije suočavale u prethodnom periodu, kako je firma rasla i razvijala se i koji su planovi za naredni period predstaviće vam Jelena Topalović, direktor Beobest d.o.o.

Jelena Topalović: Nije lako opstati na tržištu kada pošteno radiš, ali kompanija Beobest iskušenjima odoleva već četvrt veka

Koje ste sve izazove morali da savladate tokom ovih 25 godina postojanja kompanije Beobest?

Jelena Topalović: A koje nismo? Prosto ne znam da li bismo mogli da smislimo neki izazov, a da sličan nismo morale da savladamo tokom ovih 25 godina postojanja i rada kompanije Beobest. Setite se samo da je odvajanje Slovenije, uz napade na kasarne počelo 1991. godine. Rat u Hrvatskoj i Vukovaru otpočeo je iste godine, a zatim i u BiH… Današnje generacije verovatno ne mogu da zamisle kako je bilo živeti i raditi kada gorivo nisi mogao da kupiš na pumpi. Kod uličnih preprodavaca, cena mu je bila i 5 maraka, a ne znaš šta kupuješ. Svi smo u kolima vozili kanistere, išli po gorivo u Rumuniju i slično.

Hleba nije bilo nigde, brašna ponegde. Mleko su mogli da dobiju samo srećnici. Kafe i cigareta odavno nije bilo u redovnoj prodaji. I kako je onda trgovina mogla da radi? Uz sve to, imali smo ogromnu inflaciju, plate od nekoliko maraka, sankcije, propast društvenih firmi, neisplaćivanje penzija, stalne štrajkove, probleme, promene. Bile su to zaista teške godine. Mi privatnici smo radili na reč, na obraz.  Menice ništa nisu značile, nikakvo obezbeđenje potraživanja nije bilo moguće u tim uslovima. Nije bilo  vajde ni od sudova. Zaduženje u dinarima ako dužnik ne plati na vreme, bolje da oprostiš. Banke nisu davale pozajmice. Zaštite i pomoći nije bilo nigde.

je godina u kojoj su svi bili na gubitku
Kasnije je trebalo podneti užase bombardovanja 1999. To je bila godina u kojoj su svi bili na gubitku. I onda, kada su došle promene od kojih smo svi očekivali bolje dane, nije bilo tako. Svaki dan drugi zakon, kriminal, šverc. Odjednom ko zna odakle, stvorio se veliki broj ljudi s ogromnim parama, skupom opremom i vozilima, reklamom, a država je krenula da gasi male privatnike, iz nekog nepoznatog razloga. Na sve strane muškarci koji su preživeli strahote u tim ratnim dešavanjima, povređeni emotivno, ili fizički. U svakom slučaju, sa neizlečivim posledicama po život. Sećam se marša invalida kroz ulicu Kneza Miloša. Bilo je strašno gledati prepunu ulicu, i nepreglednu kolonu ljudi koji su osakaćeni izašli iz ovih godina. Sve su to bile promene od ogromnog uticaja na život svakog pojedinca. I bilo je jako, jako teško svakome.

Pričalo se da su Nemci naše tadašnje privatnike nazivali banditima, jer su smatrali da ne plaćaju poreze, što naravno nije bilo tačno. Pri tome, niko nije ni spomenuo gubitke koje smo imali u predhodnih deset godina – o tome što su u bilansima iskazivani troškovi koji su bili daleko manji nego što su stvarno bili. Sve si mogao samo za keš da kupiš, od neregularnih prodavaca, pa se ti izdaci nisu brojali. Tržište se smanjivalo iz dana u dan. Veliki broj uvoznih roba bio je pod sankcijama, pa smo često dobijali mačku u džaku. Platiš robu koja je više puta prepakivana, da se sakrije poreklo i onda kada je staviš u proizvod, ispadne da ne valja ništa. Inflacija je obezvređivala i one troškove koji su priznavani. Zarade su godinama bile po nekoliko maraka… Sećam se da smo u jednom periodu čak i sapune sami pravili, ni toga nije bilo…

Najveći problem kompanije Beobest bio je da ni od čega stvori nešto

Šta je za Vas bio najveći problem?

Jelena Topalović: Za mene lično, najveći problem bio je stvoriti ni iz čega nešto. Polako, svojim radom i trudom. I to u takvim uslovima, u kojima je u stvari, samo kriminal bujao.

A uslovi su bili neviđeni i neočekivani. Ja jesam završila ekonomski fakultet, imala sam odlična znanja, ali moja znanja pre su bila primenjiva na to kako voditi Energoprojekt, nego kako voditi malu kompaniju, koja raspolaže malim kapitalom kao što je Beobest. Koja nema organizaciju, poslovni prostor, iskusne kadrove, stare poslovne partnere, ime, iskustvo… Ne verujem da i jedan fakultet na svetu sprema svoje studente za rad i život u uslovima koji su nas zadesili, na samom startu, i u godinama u kojima se nema iskustvo. Kada smo osnivali kompaniju Beobest  – ja sam imala 24, a suosnivač i partner Marijana Lazić 21 godinu.

“Inflacija nam je sve “pojela” preko noći”

Startovale smo sa kapitalom od nekoliko hiljada maraka koji se, na žalost, istopio za nekoliko dana. Praktično, čim smo krenule s poslom. Iznajmile smo prodajni prostor unapred, po cenama koje su tada važile, kupile robu, i za sva ta plaćanja menjale marke za dinare. Međutim, preko noći je taj dinar obezvređen i roba je vredela 10 puta manje. Kirije su pale, ali naša nije… Preko noći ostale smo bez ičega – i to samo zbog toga što smo uvek želele da radimo legalno, u našoj zemlji Srbiji.

Robu smo kupovale preko računa, proknjižile, a ogromna inflacija koja je odmah potom naišla, kombinovana sa administrativnom zaštitom potrošača preko ograničenja marži i zabrane podizanja cena, dovela je do toga da za novac od prodaje, nismo mogle da nabavimo ni deseti deo prodate robe. A ubrzo ni stoti deo. Primera radi, kupite robu za 100 maraka, što u dinarima iznosi 10.000 dinara. Dok prodate tu robu, da kupite 100 maraka treba vam 100.000, pa čak i milion dinara. A vi u međuvremenu, niste mogli da podignete prodajnu cenu svoje robe. Sećam se dobro da su to bila vremena gde su se devize kupovale kod prvog uličnog dilera, jer dok dođeš do drugog, kurs drastično poraste…

„Imali smo probleme koje teško da neko može i da zamisli”

Kako ste rešavali te probleme?

Jelena Topalović: Mnoge probleme smo morali da rešavamo. Veoma često i one koje nismo mogle ni da pretpostavimo da postoje. Primera radi, poručimo robu od Pekabete, koja više ne postoji, i odemo oko 13 sati da je preuzmemo i odvezemo u radnju. A tamo, šef koji treba da je izda, neće. Kaže, ja živim npr. u Sremčici, ustajem u 5 da bih stigao na posao na vreme i dosta sam radio. A nama roba treba hitno – inače, džaba plaćamo prostor i ljude koji tamo rade, ako nemaju robu koju prodaju. I šta tu raditi?

Ili nabavka piva – kamioni u nepreglednim kolonama, ceo dan da čekaš, ne možeš da dočekaš. Ili krađa u veleprodajama. Dešavalo se da kod kupovine kutije od 100 žvaka, otvorimo još u radnji i zajedno sa njima brojimo i izbrojimo 42 žvake. Otvorimo kutiju vinjaka, a tamo barem 2 popijene boce. Isto je bilo sa bilo kojom robom – gorivo kupuješ na ulici, a često sipaju vodu unutra, pa čak i prljavu barsku vodu… Pa, PKB Imlek jedini isporučuje mleko, a neće da zaključi ugovor sa tvojom radnjom za isporuku mleka – kaže, ne daju konkurenti i slično.

„Mnoge prepreke smo rešavali u hodu”

Sve se to rešavalo u hodu. Sećam se jednom prilikom, Imlek nam ujutro isporuči mleko, koje si morao odmah na ruke da im platiš, u kešu, jer je tada bila takva zvanična politika kompanije, pa podiži posle novac iz blagajne. A Politika objavila da Vlada ne dozvoljava skok cene mleka i da su cene iste. Mi smo ujutru platili mleko po novim, daleko većim cenama, a Politika objavila da su cene iste i ne vredi. Ne veruje nam narod! Ljudi se bune, neće da plate mleko po novim cenama, prave nered… Ili isporuče ti samo 20 mleka, a u radnji njih 200 čeka. Pa broje koliko si mleka izdao i zabroje se. Misle da si izdao 19, a ne 20 pa haos.

Da bismo uopšte mogle da radimo sa tako malim kapitalom, morale smo svakodnevno u nabavku, nekad i više puta dnevno. Da bi prve imale mleko i hleb, sačekivale smo kamione, presretale ih u 5 ujuto kad krenu u raznošenje, preuzimale naše sledovanje i nosile u radnju. Tako smo uspevale da dovučemo kupce u našu radnju, i da prodajemo našu robu. Po sladoled smo išle same, na Viline vode, inače, kamion kada dođe, samo sneška ima, a deca traže sve vrste… I tako smo privlačile kupce i jačale prodaju. Kasnije smo toliko dobro radile nabavku i prodaju, da su pre otvaranja bili redovi ispred radnje. Robu smo prodavale čak na kutije, a onda su kupci tu robu nosili na Bulevar i prodavali dalje na crno. No, mi smo radile naš deo, a taj drugi nije bio za nas.

Zašto nikada ne treba posustati i odustati od svojih ciljeva

Onome ko nije doživeo ta vremena, Vaša priča deluje pomalo nestvarno. Vi niste odustajale,  već ste posao razvijale. Šta Vas je držalo da ne odustanete?

Jelena Topalović: Nikada nismo ni pomislile da odustanemo. Bez obzira na sve, kad je bilo posla, uvek smo se osećale ispunjeno i dobro. Puno je tu dogodovština bilo – i lepih i manje lepih. Ali lepo je bilo raditi, makar i po cele dane, trčati, rešavati probleme, zarađivati… To su lepe muke. Nama se to sviđalo, jer rad nam nikada nije teško padao. Volele smo da radimo. I radile smo od ujutro do uveče. Posle nabavke, radile smo u radnji i odstajale do ponoći. Vodile smo knjige i opet ustajale u 4 ili 5 ujutro. I tako svaki dan.

Kasnije smo ušle u proizvodnju boja za zidove i lepkova na vodenoj bazi. To je proizvodnja vrlo slična proizvodnji kojom se bavila moja porodica – od dede, preko stričeva, do braće, ali, nije bila ista. Moj otac je bio protiv toga da se mi mešamo u posao familiji, tako da smo bez ičije podrške i bez iskustva, da kažem „samostalno” ušle u tu novu proizvodnju. Same smo razvile svoje recepture izuzetnog kvaliteta. Imale smo nekoliko radnika, ali same smo nosile i proizvodnju i prodaju, što je bilo vrlo teško, imajući u vidu sa kojim smo se sve problemima morale nositi.

Marijana je bila glavna, obožavala je da proizvodi, da to bude vrhunska roba, uvek ista. A stotine tona su nam svakodnevno prelazile preko ruku i to po nekoliko puta. Prvo da istovariš sirovine, pa da ih ubaciš u mašinu, pa istočiš u ambalažu, složiš, pa da utovariš kada kupac dođe… Sve to u malim proizvodnjama ide ručno, pa je daleko teže. I mora mnogo više da se pazi da bi kvalitet bio konstantan. Ali, to ima i svojih prednosti – mi smo proizvodile i onda smo stalno bile sa robom, probale i poboljšavale recepture. Tako smo vremenom postale majstori za osvajanje novih proizvoda. I to vrhunskih.

“Same smo napravile recept za lepak za tapison”

Najbolji dokaz za to je i činjenica da je naše preduzeće pobedilo na konkursu Sintelona, sada Tarket-a, za dobavljača lepka za tapisone! Kako pre konkursa, nismo pravile lepak za tapisone, za potrebe konkursa, smo same izradile lepak po našem originalnom receptu, do koga smo došle same. Isprobavajući u potrazi za onim što mi, sa našom opremom, možemo da proizvedemo. I ispostavilo se da tako dobar lepak NE POSTOJI. Da smo pronašli jednu fantastičnu tehnološku inovaciju. Lepak koji ne smrdi, koji je bio čak 5-7 puta jeftiniji od lepka konkurencije, a imao je daleko bolju elastičnost i čvrstinu nego što je zahtevao nemački standard DIN. Samo, što mi to tada nismo znale, pa se cela priča mnogo zakomplikovala… To je isto posebna i neverovatna priča, koju možemo jednom ispričati. Priča o talentu, Božjoj pomoći, ali i mladosti i neiskustvu koje nas je koštalo bogatstva.

Beobest se bavi projektovanjem, izgradnjom i prodajom stanova

Da li i dalje proizvodite boje i lepak ili ste se sada preorjentisali samo na projektovanje i izgradnju?

Jelena Topalović: Da vam kažem, naša, sada već decenijska želja jeste da svojim radom stvorimo jedan lep prodajni prostor – tipa lokalnog prodajnog centra, koji bi ostao u našem vlasništvu. Ova želja je prosto naša vodilja i ona je usmeravala naše aktivnosti u predhodnim godinama. Na njenu realizaciju su odlazile naša energija, slobodna sredstva, godine života. Naravno, ta želja je možda banalna za neke velike strane kompanije, ino lance, domaće tajkune ili velike kompanije. Ali za nas, to je velika želja koju smo mi mogli da postignemo samo velikim trudom, radom, znanjem, strpljenjem, štednjom…i naravno, uz sve to, dok te Bog ne pogleda, ništa se ne stvori. Ipak je Bog stvorio i svet i nas, a mi tek ponešto. I zato kažem, od svih sposobnosti, najvažnije je da si Bogu mio.

Želja nam je bila da u okviru tog stambeno-poslovnog kompleksa stvorimo i jedan izuzetan ambijent za život, sa rešenjima kakva do sada nisu viđena. Nismo pretrpavali lokaciju stanovima, već smo vodili računa o tome da svaki stan ima izuzetan pogled na celu okolinu, a ne na stan komšije. Da ima dosta zelenila, prostora za sve generacije, terena. Da stanari tu mogu da zadovolje sve svoje osnovne potrebe, da imaju lep parking, odličnu vezu sa gradom…Većina stanova novogradnje danas ima bolji kvalitet od stanova koji su ranije građeni, ali čini mi se da ima lošiji kvalitet života. Nedostaju parkovi, igrališta, prodavnice, parkinzi, ulice, što su nekadašnji stambeni blokovi imali. Čini mi se da smo uspeli u tome da povratimo taj kvalitet življenja, i da će realizacija uskoro krenuti.

Biti žena na čelu kompanije je istovremeno i teško i lako

Kako se žena snalazi na čelu kompanije toliko dugo, budući da je i danas jako malo žena koje su i vlasnici i direktori kompanija?

Jelena Topalović: Očekujete da vam kažem da je ženi teže, ali lično smatram da nije. Barem u delatnostima kojima smo se mi bavile. Nama je, po mom mišljenju, bilo lakše. Žena više voli da učini, prihvata da mnogo više uradi za manje pare, tako da su nas naši kupci preferirali u odnosu na konkurenciju. Mnogo više su mogli da dobiju. A to što je sam posao fizički težak, nije bio problem. Žene rade i najteže poslove pevajući. Naše radnice su uglavnom bile žene, tek po neki muškarac. I sve poslove su radile ravnopravno.

Žena kao vlasnik i direktor kompanije, to je malo drugacije pitanje, ali za mene, ne mnogo. Meni su baba i deda bili privatnici. U njihovoj kancelariji i radionici provodila sam dobar deo leta. Otac mi je bio jak pravnik, magistar prava, direktor u banci. Majka matematičar, profesor na fakultetu. Ja sam završila ekonomiju, radila pre toga u Energoprojektu, i to ne samo na izradi investicionih programa, već sam često zvana na sastanke borda direktora radi davanja misljenja o mnogim problemima. Kao studentkinja,  radila sam preko omladinske niže administrativne poslove. Tetka mi je bila knjigovođa i sa njom sam malo radila, tako da sam imala široka znanja.

“Sve što smo znale radile smo same”

Samo vođenje kompanije i sve mnogobrojne poslove koje treba obaviti kada imaš svoju kompaniju, glatko sam sama obavljala.Tako nismo morale da radimo sa visokim troškovima radnika. Takođe, dugi niz godina bavila sam se sportom, košarkom, pa nisam ni slaba. Odrasla sam sa starijim bratom, a i inače nisam osoba koja se povlači pred bilo kim i bilo čim. Marijana je druga priča. Ona je bila dosta povučena u sebe, pa joj je trebalo vremena da sopstvene kvalitete izbrusi i da se odluči da ih primenjuje u životu. Sada je prava osoba za funkciju koju obavlja.

Prilikom osnivanja kompanije Beobest motiv nije bila zarada

Koji je Vaš moto koji Vas i Vašu koleginicu vodi u poslovanju?

Jelena Topalović: Kada smo osnivale kompaniju Beobest, znala sam da želim da budem svoj gazda, makar po ceo dan radila. Ni meni ni Marijani glavni motiv nije bila zarada. Meni lično, osnovni motiv je bio da naučim sve one sitne i krupne stvari koje nas na fakultetu nisu učili. I da steknem kompletnu praksu – ne samo nekih poslova, već svih. Da osetim celinu, od osnivanja kompanije, pa na dalje.

U vreme kada je informatika kod nas bila u povoju, kada su se tek pojavili prvi preskupi PC računari i kada se tek čulo za internet, bilo je teško doći do bilo koje informacije. Verujte da ja nisam znala gde je SDK, preko koga se tada odvijao bezgotovinski promet ili gde se nalazi predstavništvo Pionira iz Subotice, magacin Frikoma…

I poznati ekonomski savetnik Isak Adižes, smatra da prilikom osnivanja kompanije, novac ne može biti dobar motiv, jer vrlo često, neće sve biti kako smo zamislili. Javljaće se nepredviđeni problemi i troškovi i zarada će izostati. Motiv mora da bude drugačiji. I ja tako smatram i imam takva iskustva.

Sada smatram da sam naučila to što sam htela, i da je vreme da pređemo u drugu fazu.

“Svaki problem je bio nova lekcija koju smo naučili”

Mi smo uživale u svakom poslu koji smo radile. Sve nam je bilo novo. Počev od iznajmljivanja prvog prodajnog prostora, nabavke robe, ređanja iste u rafove, kucanja na kasi, pranja izloga… Kupovali smo i voće na veliko, prodavali na pijaci, pa je i to bilo lepo i neverovatno iskustvo. Prodavale smo i kafu pržionica, raznosile hleb i mleko po kućama, zajedno sa našim zaposlenima… Svaki taj posao je bio nov i lep. U svakom poslu nešto smo učile, sticale svoje kontakte i poznanstva, i što je najvažnije, iskustvo. Sačinjavale smo ankete, anketirale ljude o njihovim potrebama, naučile smo da živimo u vremenima u kojima smo se našle. Posle smo čak imale i koristi od svega što se dešavalo. Naučile smo deo svojih lekcija.

Marijanin osnovni motiv je bio da kao jedna Devica, kroz osposobljavanje sebe za razne poslove, stekne samopoštovanje, a naravno i poštovanje drugih. Da se oseti snažnom, a kasnije je videla priliku i da ispolji sopstvenu kreativnost.

Verujete li vi da smo mi tek kada smo počele da se bavimo proizvodnjom boja i lepkova na vodenoj bazi, prvi put krečile. Da bismo probale sopstvenu boju. Tada smo upoznale g-na Trivunca iz Zavoda za ispitivanje materijala Srbije i on nam je svojom ispravnošću i korektnošću puno pomogao da razvijemo super kvalitetne proizvode. Naravno, rado se sećamo i Bobana Ivanovića iz Jugohemije, koji nam je mnogo pomogao.

U svakom poslu smo imale i uspeha i neuspeha. Ali, kako smo istrajne i kako smo uvek svoje greške ispravljale, na svakoj grešci učile, svakim danom naš kvalitet je rastao. I uspeh dolazio, koji je bio mnogo veći od početnih neuspeha i razočarenja.

“Smeta mi što u javnosti važi mišljenje da su svi privatnici imetak stekli nelegalnim radnjama”

Koliko Vam smeta to što se u javnosti stiče utisak da su svi privatnici kapital stekli nelegalnim radnjama?

Jelena Topalović: Naravno da nam smeta. To je jedna generalizacija. I kao i svaka generalizacija, naravno da je pogrešna. Ima puno ljudi koji su stekli kapital nelegalnim radnjama i postali privatnici – i to ne samo tajkuni. Tu spadaju i politički privrednici, koji nisu toliko vidljivi i opšte poznati, kriminalci koji su ušli u sve biznise, zahvaljujući pre svega vezama sa politikom i svojim osećajem za dobru zaradu. Kao i privatnici, koji nepošteno posluju.

To nam mnogo smeta. Primera radi, mi smo u urbanizmu uvek nailazili na probleme kada smo branili svoje projekte. Službenici su bili ubeđeni da mi imamo već ozidan objekat za koji želimo da dobijemo dozvolu ili barem da smo uveliko počele da ga zidamo. I to zato što je najveći broj ljudi tako radio. Ali, mi u kompaniji Beobest nismo. Mi smo radile kako zakon kaže, pa je trajalo. Takođe, mnoge lepe elemente u projektima, tražili su da ukinemo. Opet iz razloga što oni „znaju“ da ćemo mi to sutra da zazidamo i da prodamo. Džaba je bilo to što smo mi isticali da bi takvo postupanje bilo u suprotnosti sa zakonom, kada je njihova praksa bila takva da su drugi tako radili.

Ili, neki tamo zaštićeni graditelj, proda svoje stanove dva ili tri puta i niko ga ne hapsi, već on tako prodaje i dalje. I sada svi moramo da sprovodimo komplikovane procedure da bi se takvo postupanje predupredilo.

“Uspeh se u Srbiji ne poštuje”

I, ono što je najvažnije – u našoj zemlji, uspeh ne donosi poštovanje. Iako, da bi bio uspešan privrednik u uslovima koji već decenijama postoje u našoj zemlji moraš biti izuzetno sretan, vredan, izdržljiv i genijalan, kada na kraju uspeš, i to teškom mukom, uglavnom ne stičeš ničije poštovanje, već te vrlo često osuđuju na bazi tih generalizacija. Ili se javi ljubomora kod ljudi koji uopšte nisu informisani koliko je nadljudskog truda i sposobnosti potrebno da se krene iz početka. Bez podrške i pripreme i da se uspe.

Na koji način se protiv toga borite?

Jelena Topalović: Kako možemo da se borimo? Možda bismo mogli da formiramo udruženje i izdvajamo mesečno određen iznos novca za pozitivnu reklamu i objektivno informisanje. Pa i u zapadnim zemljama, kada je nastajao kapitalizam, bilo je svakakvih privatnika. I formirali su udruženja – esnafe i branili su svoj ugled od nečasnih privrednika. Ali, mi iz kompanije Beobest to nismo uradile. Članovi smo Unije poslodavaca Srbije, ali ni ova asocijacija se nikada nije razvila u pravu asocijaciju privrednika koja bi delovala u našem interesu. Samim tim, to udruženje je sada jedno potpuno besmisleno udruženje.

A samostalno, bez marketinga, mislim da ne može. Primera radi, moj suprug je još davno, mislim sredinom 90-ih, sopstvenim sredstvima, koja je stekao ogromnim radom, znanjem i zalaganjem, radeći prvo u Nemačkoj, kao radnik, radeći često i dve smene dnevno, pa kao privrednik, od temelja izgradio crkvu, koju je kompletno freskopisao i poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvi i narodu. Po crkvenim običajima, kao ktitor, predstavljen je na jednoj fresci, kako držaći crkvu u rukama i istu poklanja Sv.Luki. Međutim, novine jako loše o tome pišu. Sada je gradnja crkvi postala neka moda, pa i tajkuni i političari postaju Ktitori, a neki Ktitori preteruju u sopstvenom predstavljanju u tim crkvama.

“Ako dobro radiš – odmah si tajkun”

Čak i mog supruga, kome su više puta pokušavali da sruše fabriku, koji je trpeo razne opstrukcije jer je bio opozicionar i privatnik u vremenima kada je to bilo zabranjeno ili bar nepoželjno, štete od poplava i drugih nepogoda, novinari hoće nekad da nazovu tajkunom. Samo zato što ima, iako je on sve svoje stekao, i nije učestvovao ni u jednoj privatizaciji, niti je imovinu stekao na drugi način izuzev radom. On ima veliku fabriku, koju je podigao od temelja. Zapošljava 300 radnika, ima bezbroj mašina, svoju alatnicu, proizvodi nekoliko hiljada proizvoda, izvozi. I sam se bori, uz pomoć dece, naročito starije ćerke. Izlaže na sajmovima, osniva predstavništva. Uz sve to, uvek se trudi da odvoji vreme i da pomogne Srbiji i svom narodu. Onako kako on ume – stvarajući za dobrobit svih.

Beobest kupcima nudi stanove izuzetno kvalitetne stanove

Kakve stanove Vi nudite kupcima?

Jelena Topalović: Beobest sada nudi manje i jeftine stanove, koji se nalaze u naselju Medaković 3, na samoj ulici Cvetanova ćuprija, nedaleko od okretnice trolejbusa 29 i autobusa 18. Već tokom ove godine, otpočećemo i gradnju jako lepih, velikih stanova, koji će po nama spadati u grupu najlepših stanova za život u Beogradu, čija cena će biti nešto veća.

Pitali smo potencijalne kupce kako bi oni opisali stanove kompanije Beobest, a oni su nam rekli da naglasimo sledeće: da su stanovi na stabilnom tlu, da nema podzemnih voda i negativnog zračenja, da kupci mogu da vrate PDV na prvi stan, da je gradnja kvalitetna, a objekat građen u skladu sa zakonom, da radovi imaju garanciju. Da svaki stan deluje kao da je oko 30 % veći nego što jeste. Da svaka kuhinja i kupatilo imaju prirodnu ventilaciju. Da u stanu od 30 m2 imate isto što i u stanu od 40 m2, da stan od 50 m2 deluje kao stan od 65 m2, a onaj od 53 m2, kao 70…

Koliko stanova ste do sada izgradili i kakva su iskustva stanara koji u njima žive?

Jelena Topalović: Nismo izgradili puno stanova – svega nekoliko objekata, sa oko 40 stanova. Iskustva stanara su jako dobra. Svi radovi su vrlo kvalitetni. Nije potrebna velika energija za zagrevanje, nema reklamacija, nema oštećenja, ni na objektima koje smo izgradile još pre više od 16 godina… Beobest je sada izgradio još 30-ak stanova, a uskoro kreće izgradnja desetak novih objekata na toj velikoj i lepoj lokaciji.

U kompaniji Beobest pažljivo biraju lokacije na koijma će zidati stanove

Šta je ono što Vas izdvaja od ostalih investitora?

Jelena Topalović: Ne poznajemo mnogo drugih investitora. Onako u prolazu, videli smo da ima investitora koji su do sada u Beogradu izgradili cela naselja. Ogroman broj objekata, koji deluju solidno i da su im cene pristupačne. Međutim, rekla bih da nas od ostalih investitora izdvaja želja da se budući vlasnici stanova osećaju dobro u svojim stanovima. Da to budu stanovi u kojima je lepo živeti. Mi ne želimo da gradimo maksimalan broj kvadrata na svakoj lokaciji, već biramo lokacije, naročito ovu veliku lokaciju, koju ćemo otvoriti do kraja godine. Trudimo se da stanove gradimo kao za sebe…

Kako biste ocenili situaciju na tržitu nekretnina u Srbiji?

Jelena Topalović: Mislim da nisam sposobna za to. Vidim da se puno gradi, vidim da se ogroman broj stanova prodao proteklih godina našoj blizini. Iako su novine sve vreme izveštavale da je prodaja slaba, da su prodata 2-3 stana u Beogradu. Samo u našem kraju, prodato je na hiljade stanova u proteklih nekoliko godina. Cela naselja su izgrađena. Pri svemu tome, situacija u privredi je loša, plate su niske, nema posla za mlade, pa čudi tolika prodaja. To je sve i meni prosto neshvatljivo, a mogu misliti kakvo mišljenje evropljani imaju o takvim pojavama…

“Da bi se situacija u građevinarstvu popravila potreban je dobar menadžer koji će rešavati probleme”

Šta je ono što bi trebalo da se promeni kako bi i investitorima i kupcima bilo lakše da grade tj. da kupe stan?

Jelena Topalović: Rekla bih da osnovni problem leži u vrlo uskom pogledu na svet svih struktura. Svi su svesni nekog svog uskog okruženja, svojih problema i nemaju sluha za tuđe probleme. Još gore. Uopšte ne čuju druge. Pogledi na ovaj problem Ministarstva, urbanizma, Katastra, Direkcije, nas investitora ili građana potpuno se razlikuju. I mogu vam reći, svi smo u pravu – kada  se posmatra sa naše tačke gledišta. I ništa to nije problematično. Nedostaje karika koja bi sve to čula, povezala i dala rešenje, prihvatljivo za sve. Ono što se zove menadžer.

Ja poznajem probleme i trud koji ulaže svaka od ovih institucija. Naravno, i tamo ima onih koji namerno vode u suprotnom pravcu, jer imaju drugačiji interes. Ali, kada govorim, govorim o velikom broju onih drugih koji su stvarno zainteresovani da bude bolje i drugačije. I koji stvarno brinu o problemima koji se javljaju u njihovom sektoru. Sve su to normalni i rešivi problemi. Ali, njihovo rešavanje stvarno zahtev menadžment, koji bi imao potrebna znanja i ovlašćenja da to reši. I to bi se vrlo lako rešilo, jer su rešenja prosta. Što kaže Adižes – moć uzajamnog poverenja i poštovanja. To je ono što je jako bitno i to je ono što svima nama nedostaje. Ili ga imamo nedovoljno. Lako sagovornika proglasimo ludim ili glupim, pa odbacimo to što smo od njega čuli, pa naše rešenje ne bude dobro, i ne bude sprovodljivo.